Uključi, isključi „Gašica” može biti i brzo zaboravljena kašica. Ali neće je kusati samo Gašo! Radovan Marjanović

podnaslovi } Uključi, isključi Kod odgovorne vlasti nema „Ja pa ja!” Krupni potezi zahtevaju obzirno i promišljeno postupanje Pripremanje ovakvog ili onakvog

Kod odgovorne vlasti nema „Ja pa ja!”

Postoji „Mi”, koje obuhvata „nas” koji smo za i koji smo u većini, i „njih” koji su protiv i u manjini. S tim što se i mi i oni formiramo oko aktuelnog pitanja a ne jednom za svagda, i što računamo da će i u budućnosti biti tako. Vlast računa na sadašnje ali i buduće potrebe, na iskazane ali i neiskazane, na potrebe svojih (birača, simpatizera, članova), ali i potrebe onih iz opozicije. A i onih trećih ili neutralnih, bez kojih nema ni društva ni naroda. Ona uči od istorije, i svetla obraza odlazi u istoriju. Zna kako je Đilas 1946. odvratio lideru jedne nekomunističke partije: komunisti nemaju nameru da vode računa o opoziciji, jer sami nikada neće biti opozicija! Milošević je izjavljivao isto: da vlast socijalista nema alternativu. Zna se kako su prošli, iz čega sledi da možemo biti sigurni da će i DOS-ova vlast jednom (možda i vrlo brzo), proći. A i bez toga znamo da „ničija nije gorela do zore!”

Najvažnija je, ipak, njena odgovornost prema budućim generacijama. Pogotovu ako su današnje generacije (i njeni birači), primorane da misle samo na danas i sutra... Ako im ne možemo ostaviti više nego što su nama ostavili preci, treba ih bar poštedeti voluntarizma sadašnje vlasti, trajnih posledica sadašnjih nedovoljno promišljenih ili baš nepromišljenih odluka. A neprekidno se povećava njihov broj, uključujući nedovoljno promišljeno ispravljanje ranijih nedovoljno promišljenih! Na primer, misli li vlast na pogođene reprivatizacijom, ili poništavanjem posleratnih nacionalizacija i agrarne reforme? Zašto sirotinja ne bi prihvatila ono što im je ponudila država iza koje je stajao moćni Sovjetski Savez, i kome je Amerika prepustila mesto šerifa na Balkanu? Pogotovu, jesu li krivi potomci onih koji su tada dobili, i na tome organizovali svoj i porodični život? Oni nisu ništa dobili od države nego od svojih roditelja, koji im nisu morali ni reći odakle im! Njihova vlast treba da pita i njih, ne samo udruženja potomaka onih koji su tada lišeni imovine. A ima ih i mnogo više, od ovih drugih… Ali ko da misli na njih kad se ne misli ni na učenike i nastavnike, studente i njihove profesore, pri reformama školstva koje svaka vlast obavezno preduzima? I koje svaka vlast tretira kao programe na TV, ili fajlove na računaru. Uključi, isključi!

Samo ako je odgovorna, vlast je i demokratska. U stvarnoj demokratiji nema ni tiranije nad budućima, a ne samo sadašnje većine nad manjinom. A bez socijalnog konsenzusa o pitanjima koja se tiču svih, svaka odluka je tiranija manjine, ili je bar nepravedna. (Ko odluči ne pitajući sve strane, nepravedno je odlučio i kad je dobro odlučio!) Uostalom, DOS, pogotovu ovo što je ostalo od prvobitnog, nije ni dobio mandat za jako krupne reforme, nego za rušenje Miloševićeve nedemokratske vlasti. Plivajući na talasu nezadovoljstva Miloševićem a ne zadovoljstva birača svojim programom, DOS je pre izbora s pravom obećao brze parlamentarne izbore. (Sve je aktuelnija „Jututunska juha-haha”: i Mićun nije zaboravio da obeća isto ukoliko pobedi.) Tek na njima bi birači glasali za (programe), a ne protiv (Miloševića)! I zato, ako stvarno želi krupne reforme, treba ne samo da konsultuje, nego i da se sporazume sa ostalima! Radi toga treba stalno da neguje socijalni dijalog umesto samozadovoljnog monologa, u najboljem maniru ranijih vlastodržaca. Komunisti to nisu činili, ali oni su sebe shvatali kao elitu i to nisu krili. Sebi su time davali pravo da vode, čak nateruju ostale. Demokrate su nešto drugo, i ne mogu postupati kao komunisti a ostati demokrate. Ovako malobrojni (bez DSS i DHSS), pokušavajući radikalne reforme ili novi Ustav za koji je neophodna ustavotvorna skupština ili kvalifikovana većina u sadašnjoj (koju ne mogu imati), mogu biti samo Domaća Opozicija Svesti!